skyandsand

И тако живимо сами, усамљени и заборављени. Циљ нашег постојања на овој планети је остварење нечега у оквиру чега треба волети и бити вољен. Међутим то није лако остварити у свету у коме живимо. Јавља се питање, да ли живети или преживети? 

Човек у савременом свету стално има тај егзистенционални страх, од кога се брани ћутањем и спутавањем самог себе. Мисли проћи ће. Доћи ће неко нови, бољи. Друштво ће се променити, људи ће почети да размишљају. Али сво то време док човек као индивидуа не промени нешто код себе, друштво ће и даље остати исто. Човек од страха брани се ћутањем. Јесте да је ћутање можда један од најбољих начина да не испаднеш глуп или превише паметан, али ћутање је опасно. У савременом свету људи се бране тишином, а баш та тишина доводи до тога од чега покушавају да се одбране, до њиховог потпуног уништења. А када до тога дође човек схвати да је превише уморан, уморан од тог силног понављања уопштеног обрасца по коме живимо. И тако када дође до неке границе човек почиње да мења своје размишљање. Губи наду у боље сутра, самопоштовање, људско достојанство и почиње да пада. Тако полако пада у у тај црни амбис без повратка. Амбис у коме човек више није човек већ још једна сенка онога шта је био. Баш у том амбису човек се мења. Више није исти. Одбацује све за нешто пролазно, за неки тренутни мир, за свој живот. Али која је сврха живети живот човека ако ниси човек. Моћ управља овим светом. Константна борба за моћ, одувек је тако било и биће. И тако одричући се свега што их чини човеком људи постају само марионете власти, њихови пијуни, и то због чега, ради привремене моћи и власти. Рат се води у свету, а ми смо само шаховске фигуре које померају како им се прохте. У том рату циљ није убити човека физички, већ га психички уништити, а највећи страх јесте заборавити оно шта јеси. Последице овог рата су видљиве. Ходамо раме уз раме са дволичницима, вребају нас пауци војници, а пандури бију. И тако успевају да остваре своју намеру, човек духовно умире и заборавља оно због чега је ту, заборавља да сме да мисли и да буде слободан, да треба да живи за себе и сам управља својом судбином. 

И тако изгубљен у магли бесциљно лута. А из магле чује се звук савести човечје. Стој слепи путниче! Пробуди се! Отвори очи, запитај се, шта си био а ста јеси, шта јеси а ста си могао бити. Јел схваташ? Живот у незнању не води никуд. Црни повез ти је преко очију стављен да не видиш, да не сазнаш какав би живот стварно требао бити. Али није лако борити се против тога, што се јаче бориш узицу ти око врата јаче стежу. Међутим ти издржи, бори се, прогледај! Говори! Можда ће се нешто проментити, ти ћеш се променити. И већ те видим у том црном амбису. Светлиш.

Л.М.